Uticaj zagadjenja zivotne sredine na zdravlje ljudi

 Od nastanka čoveka i razvoja ljudskog društva, značaj vode permanentno rase, a istovremeno i potrošnja raste a ujedno i stepen zagađenja vode se povećava. Zagađivanja su vremenom dobijala na kvantitetu i na kvalitetu, takao da je i pored značajne sposobnosti samoprečišćavanja-stanje vodnih resursa bivalo sve lošije.  U razdoblju od 12. do 14. veka deo sliva reke Temze je bio u posebno teškoj situaciji, a sliv Rajne je od kraja 18. veka – do kada je smatran ukrasom zapadne Evrope – označavan kao njena kanalizacija. Areal ovih pojava se širio uporedo sa industrijskom revolucijom i pratećim procesima naseobinskog aglomeriranja i urbanizacije.  U Zakonu o vodama stoji da „zagađivanje jeste direktno ili indirektno unošenje, kao rezultata ljudske aktivnosti, supstanci ili toplote u vazduh, vodu ili zemlju, a koje može biti štetno po ljudsko zdravlje ili kvalitet akvatičnih ekosistema (priobalni ekosistema), koje prouzrokuje štetu na materijalnim dobrima ili umanjuje ili ometa običajna i dru

  Mnoga istraživanja u poslednjih nekoliko godina pokazala su da  zagađenje vazduha  utiče na manju težinu beba što može da prouzrokuje trajne posledice po njihovo zdravlje. Poslednje u nizu sproveli su istraživači iz  Londona . Ipak, s obzirom na to da zagađenje vazduha nije teritorijalno ograničeno samo na  Veliku Britaniju , tako i ovaj problem izlazi iz njenih granica. Posledice osećaju žene širom sveta u čijim gradovima je vazduh neretko i goreg kvaliteta od londonskog. Doktori, iz tog razloga, najavljuju  katastrofu javnog zdravlja . Na globalnom nivou, dve milijarde dece je izloženo zagađenosti vazduha čija koncentracija premašuje standard Svetske zdravstvene organizacije. Studija UNICEF-a ukazuje na to da 17 miliona beba udiše vazduh 6 puta toksičniji od smernica. Nema pouzdanih načina da žene u gradovima tokom trudnoće izbegnu hronič no izlaganje zagađenom vazduhu, stoga istraživači apeluju na vlasti da sprovedu hitne akcije da se smanji zagađenje od vozila i drugih izvora. St

 Osnovni propis kojim se reguliše oblast zaštite vazduha u Republici Srbiji je Zakon o zaštiti životne sredine i njegov 24 član. Subjekti-zagađivači treba da obezbede sistem monitoringa za praćenje kvaliteta vazduha, emisije zagađujućih materija (SO2, NOx, CO2) na određenom mestu i u određeno vreme:  – da bi se aerozagađenje smanjilo mnoge fabrike i postrojenja prelaze na prirodni gas koji sadrži sumpor u tragovima,  – inoviranje postojećih tehnologija i oprema, na bazi „ekoloških“ kriterijuma,  – ugradnjom u postojeća industrijska postrojenja i toplane kolektore, elektrofiltere i drugo kojima će se smanjiti emisija zagađujućih materija u atmosferu, – u automobilskoj industriji izvršiti promene na nivou motora kojima će se smanjiti količina emisije zagađujućih materija u izduvnim gasovima automobila,  – u gradovima i industrijskim centrima je nužno korišćenje visokooktanskog benzina bez olova, – vozni park Srbije je veoma star, 1 /3 svih vozila je starija preko 15 godina, a Nacionalna

 Zagađenje vazduha u atmosferi možemo posmatrati kroz: – negativan uticaj na čoveka i njegovo zdravlje, – ugrožavanje ostalih elemenata životne sredine (vode, zemljišta i ostali živi svet). Čovek je veoma adaptabilan na nove uslove sredine, ali zagađen vazduh sve više predstavlja opasnost po njegovo zdravlje.  Aerozagađenje ima akutne i hronične efekte na ljudsko zdravlje. Stalna izloženost zagađujućim materijama je opasna (primer Pančeva gde se javljaju razna oboljenja). U zavisnosti od koncentracije štetnih materija u vazduhu, različit je i efekat na zdravlje čoveka i zavisi od samog čoveka, njegovih godina i genetičkog nasleđa, da li boluje od nekih bolesti, od stepena fizičke aktivnosti i u novije vreme od stresnih situacija.  Vidljive posledice počinju od manjih iritacija očiju i respiratornog sistema, pa sve do hroničnih oboljenja, kao što su: bronhitis, astma, enfizem pluća, povećan procenat smrtnosti kod starijih osoba i obolelih osoba od drugih bolesti pa do nastanka raka pluć

 Pojam zagađen vazduh podrazumeva prisustvo novih sastojaka do tada nepoznatih u uobičajenom sastavu, ili onih prisutnih kojima se količina povećava u enormnom obimu. Atmosferu čine: 78% azota, 21% kiseonika, 0,9% argona i oko 0,34% ugljen dioksida, 0,00116% ozona, dok vodonika, metana i plemenitih gasova ima samo u hiljaditim i milionitim delovima.  Zagađen vazduh je onaj koji sadrži štetne (zagađujuće) materije iznad maksimalno dozvoljene koncentracije (MDK) i takav vazduh ugrožava životnu sredinu, zdravlje ljudi i materijalna dobra.  Dakle, zagađen vazduh je onaj koji sadrži opasne-štetne materije iznade MDK čije prisustvo dovodi do remećenja ekološke ravnoteže, čime se ostvaruje negativan uticaj na sav živi i neživi svet, utiču na pojavu „kiselih kiša“, promenu klime i remećenje odnosa kiseonik-ugljendioksid.  Zagađenje vazduha i njegove posledice mogu biti lokalnog i globalnog karaktera (sve više je prisutan). Lokalno zagađenje je vezano za uže područje (grad, industrijski komple

Zagađivanje je evoluiralo sa napretkom civilizacije od minimalnog zagađivanja vazduha (prva sagorevanja – požari), vode i zemljišta do današnjeg radioaktivnog zagađenja (nuklearne probe, akcidenti u nuklearnim centralama, upotreba nedozvoljenih borbenih sredstava u vojnim intervencijama) i zagađenja opasnim otrovnim supstancama iz raznih delatnosti. Izvori zagađenja životne sredine i njenih elemenata mogu biti: – prirodni i – veštački (antropogeni).  Prirodni izvori su svi procesi koje se odvijaju u biosferi mimo volje čoveka (vulkani, zemljotresi, kosmička prašina).  Veštački (antropogeni) su produkti svih ljudskih delatnosti (vađenje i obrada mineralnih sirovina, termo i nuklearne elektrane, poljoprivreda, industrija, saobraćaja, turizma i drugih aktivnosti kao što su: sport, rekreacija i zagađivači iz domaćinstva). Zagađivanje životne sredine jeste unošenje zagađujućih materija ili energije u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje ima ili može ima

Ekologija predstavlja nauku o zivotnoj sredini, odnosno njen uticaj  na ziva bica i obrnuto. Ime potice od grckih reci "oikos" -sto oznacava dom, i "logos" -sto oznacava nauku. Rec "ekologija" je prvi upotrebio Ernest Hekel jos davne 1866. godine. Rec ekologija se uglavnom upotrebljava kao sinonim za zastitu zivotne sredine, sto, u sustini, nije ispravno. Zastita zivotne sredine samo je jos jedna oblast koju proucava ekologija. U sustini, ekologija predstavlja naucnu disciplinu koja proucava raspored i rasprostranjenost zivih organizama i bioloske interakcije izmedju organizama i njihovog okruzenja. Pogresno se smatra granom biologije, ona je nauka za sebe, opsta, koja proucava ziva bica, odnosno organizme.  Postoji mnogo grana ekologije, od kojih su najvaznije: bihevioristicka, populacijska, ekologija zivotne zajednice, predeona ekologija, ekologija ekosistema i opsta ekologija.